Ljubaznošću PCfoto.biz pravo u moje ruke došao je Canon EOS 7D. Prvi utisci, u stvari prvi utisak WOW. Konačno DSLR telo kojem je teško šta zameriti. Pošto već duže vreme koristim EOS 50D u svakodnevnom radu, nisam ni razmišljao da bi 7D mogao biti toliko bolji da opravda upgrade. O kako sam se samo prevario.

Posle rada sa 7D povratak na 50D ostavlja gorak ukus, stalno nešto fali, te dugme ovde te dugme tamo, te grupisanje tačaka fokusa. A u utisku u radu sa tražilom neću ni pričati, u poređenju sa 7D, rad sa tražilom na 50D je kao gledanje kroz ključaonicu.

Za sada evo dve sample slike paralelno sa 50D i 7D snimljene pod istim uslovima na ISO12800, slikano je u JPEG, sa isključenom redukcijom kolornog šuma.

Canon EOS 7D sample fotografija ISO 12800 - klikom na fotografiju otvara se u full rezoluciji (oko 12MB)

Canon EOS 50D sample fotografija ISO 12800 - klikom na fotografiju otvara se u full rezoluciji (oko 12MB)

Canon EOS 50D ISO 12800 100% crop

Canon EOS 7D ISO 12800 100% crop

Povećanje rezolucije je očigledno ostavilo posledice na krajnju oštrinu fotografije, kako bi objektiv što manje uticao na dobijene rezultate korišćen je 135mm f2.0 L . I pored isključenih opcija za redukciju šuma, očigledno je da 7D ima agresivniniju redukciju koja je uvek aktivna, što opet utiče na nivo detalja. Snimanjem u RAW formatu, verovatno možemo i ovo izbeći.

Toliko za sada, odoh da se igram dalje sa fenomenalnim 7D. Očekujte kompletan sveobuhvatni test vrlo vrlo uskoro.

U našim krajevima, ali i u svetu, niža i srednja DSLR klasa naprednijim korisnicima, kojih je sve više, donose najinteresantnije aparate. Zato se svaki proizvođač upravo u tim linijama trudi da ponudi najviše za cenu koštanja i pokupi što veći procenat tržišnog kolača.

Iz ovih razloga pomenute grupacije aparata veoma dobro smo pokrili testovima. Praktično nema važnijeg modela koji nije testiran: počev od niže klase kojoj pripadaju Canon 400 D i Nikon D 40, preko modela niže srednje kao Nikon D 80, zatim srednje, čiji su predstavnici Canon 30 D, Canon 40 D, Nikon D 200, pa do više srednje gde je još uvek na tronu Nikon D 300 (koji je pre neki dan dobio i svoju usavršenu verziju pod imenom D 300s)

Razvoj digitalne fototehnike teče i dalje i to onom najpoželjnijem smeru a to je, uz opšte snižavanje cena, silazak nekih do juče “egzotičnih” osobina u niže klase. Osvrnuću se malo na ne tako davan istorijat. Mnogi se sećaju trenutka pre pet godina kada je Canon sa modelom 300 D napravio malu revoluciju u odnosu-kvalitet cena u tada neprofilisanoj ulaznoj DSLR klasi. Nedugo zatim izbacio je i sveukupno znatno napredniji 350 D, pa 400 D i 450 D. Sada je na redu već peti model u toj klasi, sa imenom 500 D, koji je od 300 ili 350 udaljen “miljama”, a u međuvremenu se pojavio i ulazni model sa imenom 1000 D. U srednjoj klasi imali smo D 30 sa samo 3 Mp, pa D 60, da bi označavanje onda krenulo sa x0 D i to počev od legendarnog 10 D do današnjeg 50 D.

Kod Nikona je situacija slična, mada sa nešto manje modela. Odgovor je Canonov 300 D bio je D 70 koji je u digitalnoj eri poljuljanog Nikona vratio na staze uspeha iz analognih vremena. Od njega je nastao “očerupani” D 50, a kasnije ga zamenio znatno usavršeni D 80. Oformljena je i ulazna linija koju čine za svoju cenu odlični D 40 sa 6, odnosno D 40x sa 10 Mp. U pravoj srednjoj klasi su bili ne baš uspešni D 100, zatim odlični D 200 i danas još uvek aktuelni D 300.

Posebno značajna pod-klasa koja se nameće u poslednje vreme su amaterski DSLR aparati u koje je ubačena najsavremenija tehnika znatno skuplje braće, a koji zbog jeftinije (ali nikako loše) izrade tela imaju veoma povoljne cene. To su najnoviji 500 D kod Canona, odlični i već poznati Nikon D 90 i najnoviji, možda i najinteresantniji model Nikona sa oznakom D 5000.

Sva trojica nose u sebi vrhunske električne osobine. Time oni zaslužuju detaljno testiranje i stoga smo se odlučili da ih sakupimo sve istovremeno i ispitamo kako se direktno nose jedan protiv drugog. Tako se najbolje može videti šta je svakom od njih bolja, a šta lošija osobina u odnosu na onog drugog.

Canon 500 D vs. Nikon D 90 vs. Nikon D 5000 – veliki uporedni test

Canon EOS 500D - test by fotomanijak.com

Prvi utisak generalno odličan, svima je jasno da više nema preterano puno smisla nazivati aparate iz trocifrene Canon klase DSLRova entry level fotoaparatima. Definitivno je ta, i ne tako slavna titula, prešla na EOS 1000D, i njegovog uskoro očekivanog naslednika.

Canon EOS 500D je sve samo ne mala plastična igračkica, dobro jeste mali i plastičan ali definitivno nije igračkica. Poseduje većinu naprednih funkcija koje poseduje dosta skuplji EOS 50D, čak i ponešto više od toga. Ovde pre svega mislim na mogućnost 500D da snima FullHD video.

Nismo dugo čekali da nas Canon počasti novitetom u svojoj doskoro najjeftinijoj klasi digitalnih fotoaparata. Od prezentacije prethodnika prošlo je tek nešto više od godinu dana, a pred nama je već naredni model, EOS 500D. Nismo imali vremena ni da se pošteno naviknemo na EOS 450D, ali opet, vremena je bilo sasvim dovoljno da ga proglasimo za fotoaparat sa veoma lošim, u stvari pre nesigurnim autofokusnim mehanizmom. Osim ispravljanja greške u autofokusu, teško da se EOS 450D moglo išta dodati da bi bio bolji. Canon se nije složio sa ovim, tako da nam EOS 500D donosi mnoštvo noviteta. Jedan od marketinški možda najeksploatisanijih, iako većini fotografa i ne najzanimljiviji, jeste mogućnost pravljenja video-snimaka u full HD rezoluciji, što se moglo i očekivati pošto je kompanija Canon već ovladala ovom tehnologijom i već je predstavila u modelu EOS 5D Mark II. A i uz pritisak konkurencije u vidu Nikona D90, koji je zvanično prvi predstavljeni DSLR koji snima HD video, pomenuta opcija jednostavno je morala biti ugrađena. Dalje, tu je novi CMOS optički senzor, izuzetno sličan, ako ne i identičan onom u EOS 50D, rezolucije celih 15 megapiksela. Uz novi senzor veće rezolucije, 500D je dobio i DIGIC IV, procesor slike poslednje generacije, kakav je već viđen u 50D. Osim ovih krupnijih izmena, 500D deluje kao logična nadgradnja EOS 450D, koja se, po utisku autora, još više približila profesionalnoj dvocifrenoj klasi Canonovih DSLR tela

Sve moje utiske o novom EOS 500D možete pročitati na sajtu PCfoto.biz.

Kako mi je ovo bio prvi review pisan u ovakvoj formi, tek sada vidim kojim stvarima sam tebao da posvetim više pažnje, a gde da ne budem toliko detaljan. Live and learn. Teško je pronaći pravu meru detaljnosti u testiranju i pisanju reviewa nekog fotoaparata. Pravi recept se proizilazi iz iskustva.

Trudio sam se da sam review bude interesantan i nezamarajuci za čitanje, tako da sam pokušao da izostavim tehničke termine i prilagodim tekst foto početnicima. Pošto mislim da su bas oni ciljna javnost kojoj je EOS 500D i namenjen.

Sve kritike na tekst i test je dobrodošla, pošto će to sigurno učiniti svaki sledeći boljim i interesantnijim.

Već sam ranije spomenuo da sam veliki ljubitelj malih kompakt digitalnih fotoaparata. Moju pažnju su najviše privlačili mališani iz Canon IXUS serije, takođe i modeli ostalih brendova iz sličnih serija. Kako se tehnologija razvijala tako su ti mališani postajali prave male zveri spakovane u kompaktna kućišta. Nedavno smo predstavili kratku priču o jednom takvom kompaktu iz Canon-ovog tabora sa oznakom SX200 IS koji će pokušati da parira konkurentnim modelima iz Panasonic TZ-serije, pa mi je tako u ruke dopao najnoviji Panasonic TZ7 model, koji u Americi nosi oznaku ZS3.

Ono što je karakteriše ovaj model je ultra-sega-mega široki Leica objektiv koji startuje od 25mm, i ima 12x optički zum, a takođe snima i video sa stereo zvukom u visokoj rezoluciji 1280×720 sa 30fr/sec, i još ima mogućnost optičkog zumiranja u toku snimanja video zapisa, baš kao i njegov prethodnik koji nosi oznaku TZ5.

Canon je sa PowerShot SX200 razvio lepezu svojih kompakt digitalaca, pa je uz već popularnu A klasu ponudio još jednu klasu, koja u kompaktnom kućištu nudi mnogo funkcija koje su do sada bile rezervisane za prosumer klasu. PCfoto je objavio mini recenziju novog modela SX200.

Mislim da će ovaj Canon SX200 IS biti pun pogodak ovog leta, baš je po mom ukusu i pravo je zadovoljstvo se igrati malo sa njim. Canon SX200 se deklariše kao naslednik modela SX110, ali jedinu sličnost koju ima sa njim je da su iz tzv. iste serije (SX), dok je po svemu ostalom SX200 jedinstven i više podseća na neki “napucani” model iz IXUS serije.

Elem, ne Bmfoto sajtu se pojavio test dosta interesantnog Canon PowerShot SX1 IS. Na prvi pogled malo me iznenadilo nema fotki aparata a i test mi deluje nešto kratak. Daleko da je ovaj mini test loš, ali izgleda da nas je Nebojša Milanović malko razmazio (pre)detaljnim recenzijama koje je pisao, koje su bile prepune sample slika iz realnih radnih uslova. Pa sada logično očekujemo da se svakom testiranom delu opreme posveti mnogo više pažnje nego što je to učinjeno u ovom mini testu.

Bilo kako bilo, Canon SX1 IS je definitivno jedan izuzetno interesantan fotoaparat, koji zaslužuje pažnju, pa pogledajmo ovaj mini test Canona SX 1 IS koji je za nas pripremio Milan Ljubisavljević i časopis DIGITAL.

Sigma DP1 je po svemu izuzetno specifičan digitalac. Možda čak i jedini kompakt-prosumer koji koristi optički senzor APS-C formata, i to Foveon tipa. Sa danas poprilično skromnih 6.4 megapiksela rezolocije. Osim što koristi poprilično specifičan optički senzor, DP1 poseduje i dosta retko viđen tip objektiva – za ovu klasu. Fiksni 28mm f/4 objektiv. Uz sve ovo DP1 se prodaje po ne tako niskoj ceni, tako da je za mene lično prava enigma kome je u stvari ovaj fotoaparat namenjen – i ko to u stvari kupuje.

Srđan ”Abdee” Abdijević je testirao ovaj izuzetno specifičan fotoaparat, Sigmu DP1, možda u testu pronađemo odgovor na predhodno pitanje, a čemu taj DP1?

U davna vremena kada su ljudska bića još uvek koristila film, kompaktni aparati sa brzim fiksnim objektivima bejahu izbor mnogih fotografa kojima je trebao kvalitet u džepu. Kada su digitalci svih oblika, boja i vličina preplavili tržište izbor džepnog pratioca je samo naizgled bio lak. Mali senzori malih aparata su vukli i vuku i dalje čitav niz problema poput ograničenog dinamičkog opsega, ogromnog polja dubinske oštrine i (čast nekolicini izuzetaka) loš kvalitet fotografija pri višim ISO vrednostima.

Mnogi su sanjali APS-C senzor u telu dimenzija sličnih nekom Canon G modelu. San je u javu pretvorila Sigma kada je najavila model DP-1. Najava je stvarno obećavala jer je DP-1 u kompaktnom telu donosio Foveon senzor APS-C formata (1.7 puta manji od ”Lajka” formata) i fiksni, doduše spor (F4), objektiv čija žižna daljina iznosi 28mm. Ovako, što se kaže na prvu, činilo se da će DSLR kvalitet stvarno da se preseli u džepove. Čekanje od najave do pojave na tržištu, neviđeno dugačko je konačno prošlo i…

Aludirajući u naslovu na poznati sajam igara i Olympus je često podcjenjivački vezan za „igračke“ u digitalnom foto svijetu. Prestankom analognog doba (iako će neki reći da analogija još uvijek živi), japanska firma oduvijek je malo kaskala za svojim kosookim sunarodnjacima (Canon i Nikon), prvenstveno zbog senzora koji i dan danas nosi 2.0 „crop“ faktor (tj. Olympus još uvijek nije predstavio „full frame“ aparat nove generacije koji bi se veličinom mogao mjeriti sa senzorima sa analogije) pa time i najveći nedostatak, šum, koji je dosta izražen na većim ISO vrijednostima. Čitaj dalje na Sonic.bloger.hr

Nažalost korisnici digitalnih fotoaparata na ovim prostorima ne reaguju baš pozitivno kada čuju ime Olympus. Istina je na je u svetu situacija nešto bolja, ali daleko da Olympusu i tamo cvetaju ruže. I pored ne tako dobrih prodajnih rezultata, Olympus predstavlja absolutnog lidera i pionira po inovacija koje unosi na tržište digitalnih fotoaparata.

Samo u poslednje vreme, Olympus je prvi predstavio DSLR sa LivePreview opcijom ( E-330 ) – koja je danas postala standard za sve nove DSLR modele. Dok je ove godine, u saradnji sa Panasonicom predstavio neku vrstu hibrida DSLR-a i prosumera ( Panasonic G1 ).

Kao perjanica Olympusove DSLR game, još negde u oktobru 2007. predstavljen je Olympus E-3 . Za vreme koje je prošlo od tada, Oly je obnovio dobar deo svoje DSLR klase. Ali za sada nema ni glasa o tome kada će E-3 dobiti svog naslednika, ali poznajući dinamiku, taj trenutak i nije tako daleko.

Skoro pa paralelno, Olympus E-3 se našao u rukama Nebojše Milanovića – koji je već objavio test Olympusove perjanice, kao i Sonic-a koji je objavio svoje prve utiske – dok detaljniji test očekujemo.

Olympus je jedna od pet japanskih kompanija sa najvećom tradicijom (ostale su Canon, Nikon, Minolta i Pentax), čijih se analognih modela iskusniji korisnici rado sećaju (podsetiću samo na legendarnu OM seriju koja je bila sinonim za kvalitet…)

Nailaskom digitalnog doba, vodeći brendovi su se u njemu snašli na različite načine. Canon je reagovao najbrže i pravilno procenio razvoj tržišta. Dobro je predvideo buduće standardne dimenzije senzora u refleksnim aparatima, kao i značaj činjenice da je najbolje da požuri sa razvijanjem tehnologije sopstvene proizvodnje senzora. Tako je i uradio, i uz agresivnu politiku cena i adekvatan marketing, uspeo da izbije na prvo mesto po broju prodatih primeraka i to u svim DSLR klasama. Ostali su time bili donekle zatečeni, a jedino se Nikon modelima D 80, D 200, D 300 i D 3 konačno otrgao i veoma približio večitom konkurentu Canonu.

Drugi nisu imali tu sposobnost i sreću, naročito Minolta. Elektronski gigant Sony (ali do tada bez foto-iskustva), ju je u celosti kupio sa namerom da materijalizuje svoju snagu na video polju i zauzme jednu od ključnih uloga i u narastajućem DSLR segmentu. Nije mu bilo dovoljno što je u klasi kompaktnih aparata na samom vrhu (zbog činjenice da drži ubedljivo najveći procenat proizvodnje senzora za njih), i time je želeo da se što bolje pozicionira i na polju refleksnih aparata.

Olympus je krenuo drugačijim putem i na DSLR tržištu je ostao u senci agresivnog Canona, u poslednje vreme i Nikona. Jedan od glavnih razloga za to je opšte rasprostranjeno mišljenje da su senzori Olympus modela slabijih električnih osobina nego trenutni Canon-Nikon model. U tome postoji određena doza istine, ali se često zanemaruju ostale činjenice i neke nesumnjive prednosti Olympus modela, naročito u donjem DSLR segmentu.

Po mom mišljenju, Olympus je u još samom početku napravio grešku koja ga je u priličnoj meri limitirala. Pogrešno je procenio buduću preovlađujuću veličinu senzora DSLR modela, a osim toga potpuno je ignorisao čak i mogućnost da senzor bude veličine negativa na starim SLR aparatima (24×36mm). U saradnji sa Kodakom razvio je tzv. „Four Thirds“ sistem baziran na senzoru nešto manjih dimenzija od danas najčešćih APS-C Canon i Nikon modela. Samim tom što je manji, taj senzor je u određenoj generaciji od njih uvek inferiorniji po odnosu signal-šum, kao i po sposobnosti rezolucije.

Međutim, upravo te njegove manje dimenzije dovode do toga da objektivi za iste spoljne prečnike budu većih svetlosnih jačina, odnosno da za istu svetlosnu jačinu budu manjih spoljašnjih dimenzija. To omogućava da budu i jeftiniji, mada se ruku na srce, do sada se to nije značajnije osećalo. Osim činjenice da manje serije proizvodnje ne dozvoljavaju veća smanjenja cena, razlog nešto većih nivoa cena od očekivanih je i što su to većinom vrlo kvalitetni objektivi, natprosečnih optičkih, ali i mehaničkih osobina, i sa vrhunskom komunikacijom telo-objektiv. U poslednje vreme i nezavisni proizvođači, poput Sigme, puštaju u prodaju objektive za ovaj sistem, tako da je u ovom trenutku izbor modela za njega sasvim zadovoljavajuć.

Radi provere svih tih teza, BMfoto i moja malenkost smo se odlučili da na test uzmemo model iz samog vrha Olympus ponude – E-3 u kompletu sa nekoliko objektiva više klase.

Tako da, BMfoto nam donosi uporedne sample fotke sa EOS 5D i novoga EOS 5D Mark II, čisto da se vidi koliko stvarno dobijate prelaskom na novi model.

Canon EOS 5D

Dok nam AxelFoto donosi test EOSa 5D Mark II, gde vidimo kako se to Mark II snašao i na terenu, gde mu možda i nije mesto – pošto je 5D prevashodno zamišljen kao DSLR telo koje će retko napuštati udobnost foto studija.

Baš sam sa kolegom vodio diskusiju oko novih foto aparta na tržištu kada me je nazvao prijatelj iz Axelfotoa sa ponudom da probam najnoviji canonov “full frame” na nekoliko dana a da zatim napišem par mojih utisaka. Kako odbiti tako nešto?

Igrom slučaja se pogodoilo da sam baš narednog dana imao snimanje u vazduhoplovnoj bazi Batajnica, povodom dana 204. avio baze. I eto sjajne prilike da u realnim uslovima isprobam kako ovo čudo tehnike radi!