Već sam ranije spomenuo da sam veliki ljubitelj malih kompakt digitalnih fotoaparata. Moju pažnju su najviše privlačili mališani iz Canon IXUS serije, takođe i modeli ostalih brendova iz sličnih serija. Kako se tehnologija razvijala tako su ti mališani postajali prave male zveri spakovane u kompaktna kućišta. Nedavno smo predstavili kratku priču o jednom takvom kompaktu iz Canon-ovog tabora sa oznakom SX200 IS koji će pokušati da parira konkurentnim modelima iz Panasonic TZ-serije, pa mi je tako u ruke dopao najnoviji Panasonic TZ7 model, koji u Americi nosi oznaku ZS3.

Ono što je karakteriše ovaj model je ultra-sega-mega široki Leica objektiv koji startuje od 25mm, i ima 12x optički zum, a takođe snima i video sa stereo zvukom u visokoj rezoluciji 1280×720 sa 30fr/sec, i još ima mogućnost optičkog zumiranja u toku snimanja video zapisa, baš kao i njegov prethodnik koji nosi oznaku TZ5.

Da pojasnimo malo, šta to ima G1 a šta nema i po čemu je poseban. Svima je poznat već način rada SLR odnosno DSLR fotoaparata, čemu služi ogledalo šta je pentaprizma i sl. Ako jeste preskočite sledeći pasus.

Kao što se lepo vidi na samoj slici. Princip rada D/SLR fotoaparata se bazira na tome, da se slika koja dolazi-prolazi kroz objektiv projektuje preko glavnog ogledala i pentaprizme u sočivo optičkog tražila. Dok kada želimo da napravimo snimak i pritisnemo okidač, glavno ogledalo se pomera gore, na trenutak zamračujući tražilo na taj način dozvoljavajući da se slika, kroz objektiv, direktno projektuje na površinu optičkog senzora ili filma.

Kod Panasonica G1, ceo optički sklop ogledala, pentaprizme, sočiva tražila je prosto izbačen. Umesto optičkog tražila u samom kućištu tražila se nalazi LCD ekran, kao kod većine prosumer fotoaparata. Kako nema glavnog ogledala slika se kroz objektiv fulltime tokom rada fotoaparata projektuje na optički senzor.

Tako da G1 predstavlja neki hibrid DSLR i prosumer aparata, više prosumer nego DSLR. Najbolje bi opisali G1 kao prosumer aparat sa izmenjivim objektivima. Kao posledica ovakve konstrukcije same dimenzije tela G1 su mnogo manje nego što bi i jedan DSLR mogao da bude, a pri tome imamo i dalje najvažniju osobinu DSLR fotoaparata a to je sposobnost da promenimo objektiv.

Pošto je iz konstrukcije izbačeno ogledalo postalo je moguće smanjiti razdaljinu između objektiva i senzora time učiniti samo telo još kompaktnije. Dok je to kao posledicu imalo novi bajonet na koji se kače objektivi, novi Panasonic G1 koristi micro FourThirds bajonet. Korišćenje novog bajoneta nažalost u mnogome ograničava upotrebnu vrednost G1, pošto G1 nije kompatibilan sa i ovako ne baš čestim FourThirds objektivima, koje da podsetim koristi samo Olympus i Panasonic. Doduše uz odgovarajući adapter, koji je Panasonic objavio paralelno sa G1, moguće je dobiti punu funkcionalnost i na starijim FourThirds objektivima.

Optički senzor, logično, je 4/3 LiveMos rezolucije 12 Megapiksela, sposoban da omogući live sliku na zadnjem ekranu i u tražilu bez prekida. Takođe sensor shift optička stabilizacija je postala već standard na Olympus aparatima je prisutna i ovde. Uz to takođe tu je i ultrazvučno čišćenje senzora od moguće prašine. Možemo da kažemo da je ovo prvi prusumer sa ovom opcijom, doduše prvi prosumer u kojem prašina i može doći do senzora – pri promeni objektiva jelte.

Verovatno će većina korisnika novog G1 prevashodno koristiti lepi veliki LCD za kompoziciju i snimanje. Ugrađeni LCD je visoke rezolucije (460k piksela) sa velikim uglom gledanja, plus na to je i pokretljiv tako da kadriranje preko glava publike ili sa kolena postaje nešto normalno sa ovim aparatom.

Za one nostalgične, ili koji su navikli da koriste tražilo za kadriranje, ima takvih još uvek, pogled u tražilo G1 otkriće još jedan ugrađeni LCD ekran uveličanja 0.7 efektivnog uveličanja. Poseban način funkcionisanja ekrana u tražilu koji miksuje sekvencijalno boje, na 60hz omogućava da imamo ukupnu rezoluciju od 1.4 megapiksela pri 180 frejmova u sekundi. Što bi trebalo da garantuje udobar rad bez treperenja i kašnjenja slike – kao na starom dobrom optičkom tražilu.

Interesantno je da je odnos stranica i LCD ekrana i ekrana u tražilu 3:2 ( dok sam FourThirds senzor  omogućava snimanje u (logično) odnosima 4:3, 3:2 and 16:9). Verovatno je bilo previše skupo praviti LCD u drugom formatu specijalno za ovaj aparat.

Tehnički dizajn SLR/DSLR fotoaparata se nije previše menjao od dana kada je Pentax predstavio prvi SLR aparat sa pentaprizmom. Od tog dana velika budža sa pentaprizmom – na kojoj se obično nalazi ugravirano ime proizvođača je postala zaštitni znak SLR/DSLR fotoaparata. Nije slučajno zašto se baš Panasonic usudio da promeni dizajn koji funkcioniše preko 50 godina. Panasonic do sada osim par DSLR modela, koji nisu ostvarili preveliki tržišni uspeh nema veliku bazu korisnika DSLR i SLR aparata, pored toga nema ni gamu postojećih objektiva, samim tim prelazak na novi bajonet, koja je neminovna pri ovako radikalnoj promeni konstrukcije nema velike posledice.

Zamislite jedan Canon ili Nikon sa više od stotinu objektiva koji odluči da promeni bajonet. To bi izazvalo stvarno preveliki gnev korisnika koji su do sada uložili ogroman novac u skupe objektive. Osim gneva korisnika, u tom slučaju bilo bi potrebno redizajnirati celokupnu gamu objektiva.

Ako se ovakav dizajn pokaže dobrim, a teško da može da bude loš, po ovome što smo videli na G1, moguće je da gledamo u budućnost DSLR fotoaparata.

Ovo nije prvi put kada je neki od proizvođača eksperimentisao na tu temu, Canon je pokušao sa Ixus Wireless još 2005 godine, kao i Nikon sa P1 i P2 iste godine. Očigledno je da tržište nije prihvatilo WiFi u fotoaparatima, čim su to bili prvi i poslednji fotoaparati koji su nudili takvu opciju. Namera proizvođača je bila da ugradnjom WiFi opcije u prve fotoaparate istisne potrebu za kablovima za povezivanje aparata na računar. Većina računara tada nije imala WiFi, tako da bi koristili bežično prebacivanje fotografija morali ste dokupiti dodatnu WiFi karticu. A i onda brzina prebacivanja fotografija je opet bila mnogo sporija nego što je to slučaj preko USB 2.0 kabla.

Šta se danas promenilo i zašto Panasonic misli da će ovakav model danas imati bolju prođu. Na prvom mestu ugradnja WiFi modula u TZ50 nije zamena za kablić kojim će te prebacivati slike na vaš računar. A i okolnosti su se promenile, dok su 2005 godine foto šering servisi i socialne mreže bile tek u usponu danas dostižu svoj zenit. Tako da džabe vam fotka koju ste napravili ako se one već tog trenutka ne nalaze na vašem blogu, facebook profilu, picassa ili flickr galeriji.

Računajući na ovakav trend, Panasonic nudi uz TZ50 godinu dana besplatnog korišćenja T-Mobile WiFi hotspotova ( samo u Americi ). Preko kojih možete lako prebaciti fotografije direktno sa TZ50 u svoju Picassa galeriju. Na žalost za sada nema naznaka da će Panasonic ponuditi sličan dil i za ostatak sveta, a i da ponudi, na našim prostorima ne postoji dovoljno razvijena mreža wifi hotspotova kako bi mogli da iskoristimo ovakve mogućnosti.

Pored dodatka WiFi modula, TZ50 fotoaparat je potpuno isti predhodno objavljenom TZ5 digitalcu nasledniku poprilično ovde popularnog TZ3.

Neke od glavnih karakteristika Panasonika TZ50/TZ5

• CCD optički senzor rezolucije 9.1 megapiksela
• 10x (28-280mm ekvivalentno) Leica DC Vario-Elmarit objektiv
• MEGA OIS optička stabilizacija
• Veliki tro inčni ekran visoke rezolucije

Dpreview je upravo objavio detaljni test TZ5 sa galerijom fotografija u punoj rezoluciji.

Generalno ovo nije prvi aparat sa ekranom osetljivim na dodir, Sony je prvi pokušao sa svojim modelom DSC-N1, koji je imao i naslednika DSC-N2. Pored toga teško da se neki drugi proizvođač usudio na ovakav korak. Ali kako danas uređaji sa ekranom osetljivim na dodir postaju izuzetno popularni, prevashodno zahvaljujući velikoj popularnosti Applovog iPhone-a. Možemo, u budućnosti, očekivati sve više fotoaparata sa ovakvim načinom navigacije.

Panasonic Lumix FX500 predstavlja vrh Panasonikove ultra kompakt klase digitalnih fotoaparata, pored novog načina navigacije kroz opcije, FX500 donosi još neke novitete. FX500 ima novi optički senzor rezolucije 10 megapiksela i optički stabilisani 5x zum LEICA objektiv.

Ne samo što ima zum raspon od 5x, što i nije baš često viđeno u ultrakompakt klasi, već kreće od još ređe viđenih 25mm (35mm ekvivalent).

Ukoliko niste navikli da koristite prste, ili malu olovčicu kako bi birali opcije iz menija, Panasonik je i pored tro inčnog ekrana osetljivog na dodir ostavio i regularne navigacione dugmiće.

Od još nekih interesantnih stvari koje krase ovaj Panasonikov fotoaparat, tu je opcija snimanja video snimka u punoj HD rezoluciji (1280 x 720 p).

Detekcija lica je sada hype, prosto morate da imate detekciju lica na svom novom aparatu, pa svi je drugi imaju, ima je i FX500.

Osim Face detectiona, firmware aparata je unapređen u odnosu na druge Lumix aparate i ove klase, i kako Panasonic tvrdi, kontrola ekspozicije sada radi mnogo bolje. Pa neće biti više preeksponiranih i podeksponiranih fotografija.

Takođe FX500 je prvi Lumix sa novom generacijom Mega I.O.S optičke stabilizacije, koja je u ovom slučaju realizovana na objektivu – za razliku od Sonija koji svoju stabilizaciju realizuje na optičkom senzoru. Stabilizacija na samom objektivu generalno treba da bude efektnija od iste realizovane na senzoru.

Sve ove fancy opcije spakovane su u lepo malo i metalno telo. Jedina možda mana ovog aparata je cena, koja će biti negde oko $400, što baš i nije tako malo.

Doduše, Panasonic fotoaparati na našem tržištu i nisu najbolje zastupljeni, pa je pravo pitanje da li će se FX500 uopšte pojaviti, a i ako ga bude kolika će mu biti cena.

Canonov prvi korak u toj klasi predstavlja PowerShot SX100IS, Sonijev prvenac CyberShot H3. U istoj kategoriju spada i Panasonic TZ3. Još u novembru prošle godine, objavljen je prvi uporedni prikaz ova tri modela.

Nebojša Milanović je zaobišao Sony H3 i testirao uporedo Canon SX100IS i Panasonic TZ3. Da li je i jedan od ova dva aparata uspeo da odnese pobedu pročitajte dalje u uporednom testu Canon SX100IS vs Panasonic TZ3.

Proizvođači foto-opreme u principu osluškuju želje kupaca i nastoje da im udovolje. Kažem u principu, jer oni to ne rade uvek, nego samo onda kada se te želje poklapaju sa njihovim osnovnim ciljem, a to je profit. Naime, postoji dosta stvari koje je moguće uraditi i kupci ih žele, ali proizvođači te želje ignorišu jer smatraju da im njihovo ispunjenje neće doneti odgovarajuću zaradu.Jedna od želja kupaca koja se sve više poštuje je optička stabilizacija. Pojavila se najpre kod pravih ultrazum modela, a danas se sreće sve više. U jednoj od klasa, koja je predmet ovog testa, a koja je u poslednje vreme sve zanimljivija, ide paralelno uz smanjenje dimenzija aparata i povećanje njihove fotografske snage. Sledeća na spisku želja je mogućnost širokougaonog snimanja, ali to je, na žalost, za sada veoma retka opcija.

Međutim jedan, kod nas manje zastupljen proizvođač, u svoje modele stavlja praktično sve ovo što sam nabrojao, i dosta toga više. To je Panasonic, veoma cenjeno ime u svetu foto-video tehnike, a kad nas na žalost manje poznato. Čitaoci BMfoto testova se sećaju uporednog testa modela FX 01 sa najjačim Canon suparnicima, iz kojeg je po odnosu kvalitet-cena izašao kao pobednik.

Od tada je prošlo već godinu dana, pa je sada možda pravi trenutak da se odmere snage najnovijeg Panasonica TZ 3 i odgovarajućeg Canona, naročito što i on u pomenutoj klasi ima vrlo jakog predstavnika. To je model SX 100 IS.

Proizvođači nam dokazuju da 10x ultrazoom fotoaparat može biti kompaktan, stati u svaki džep i ne samo to već iz istoga neće izbaciti previše novca. Mihajlo Boćan i pcfoto.biz su stavili na crtu tri predstavnika nove budžet kompaktne ultrazum klase. Canon SX100IS, Panasonic TZ3 i Sony H3 sva tri aparata na papiru izgledaju slično, svi imaju optički stabilisan 10x zoom objektiv i slične cene. Ako se nameravate da kupujete aparat u ovoj klasi, ovaj tekst će vam pomoći da prevagnete i kupite ono što će vam najviše odgovarati.